Производња крмног биља

Производња крмног биља, изузев благотворног дејства који испољава при конзумацији, испољава и квалитативна дејства на земљиште на ком се узгаја. Овај вид ратарске производње је вишенаменски, чиме се у исту раван стављају потребе за стварањем одрживог станишта и очување биодиверзитета; економску оправданост и остварење профита. Повећаном употребом крмних биљака свих врста (траве,легуминозе, житни остаци), економски је могуће оправдати потребу за обнављањем сточног фонда, који су у последњим деценијама изразито смањује.

Сточарство предстаља најважнију и најсложенију грану пољопривреде с обзиром да за намену исхране људи пружа сиров материјал и има значајан утицај на остале елементе производње, највише на производњу сточне хране. Стога, веома је важно да се произведе довољно јефтине и квалитетне сточне хране и учинити га доступним у току године.

Повећање обима производње крмног биља на индивидуалним газдинствима одликује се небројеним предностима које директно утичу на смањење укупних трошкова и стварање круга комплетног искоришћења производних капацитета газдинстава. Овим видом производње ствара се спона између ратарске производње и сточарства, где се у интензивним условима користе природни ресурси – земљиште, вода и сунчева енергија.

Kоришћeње крмног биља, као основног или пострног усева на ливадама и пашњацима остваривање константне искоришћености површине, земљиште остаје растресито, незаражено болестима, обогаћено орагнским остацима и минералним материјама. На тај начин се ствара база за производњу свеже волуминозне хране, а процесима сенажирања и силирања се омогућава производња довољних количина хране за период када стока није на отвореном.

Један од важних чинилаца одрживог развоја газдинстава која се баве пољопривредном производњом јесте постојање довољних обрадивих пољопривредних површина. У Србији земљиште са аспекта капацитета није ограничавајући фактор развоја пољопривреде, али се као проблем јавља доминирање нерационалног поседа како у погледу величине, тако и у погледу груписаности површина.

Према Нацрту стратегије пољопривреде и руралног развоја републике Србије 2014-2024., наведено је и да је просечна величина поседа у Србији 5,44 ха по пољопривредном газдинству и да га чине 6 одвојених делова. Истакнуто је да структура овог типа није задовољавајућа и представља ограничавајући фактор развоја пољопривреде. Да би посед са аспекта његове величине и организованости био продуктивнији, а самим тим и конкурентнији, укрупњавање је приоритет развоја сточарске производње у будућности.

Према Попису пољопривреде из 2012. године регион Југа и истока Србије користи 677.928 ха (19,72 %) као пољопривредно земљиште. Од тога као оранице и баште се користи 421.631 ха (62,19 %), а од тога за производњу крмног биља се користи 135.850 ха (32,22%). Да ови подаци нису оптерећени негативним демографским трендовима и неповољном структуром поседа, могло би се рећи да југ и исток Србије имају сасвим довољне површина за значајну сточарску производњу.