Силаже и сенаже

Традиционалан начин спремања сена - конзервисање луцерке, детелине, трава и травно-легуминозних смешâ код нас је природно сушење на сунцу. Поред ове, постоји и друга метода конзервисање зелене масе, а то је спремање силаже или сенаже.

Оваква храна је по саставу и особинама сличнија зеленој маси у односу на сено, а поступак силирања у мањој мери зависи од временских услова. Истина је да технологија силирања или сенажирања представља за почетнике прави мали изазов. Међутим, и тај проблем се може лако превазићи коришћењем адекватне литературе, консултовањем стручњака, али и консултовањем произвођача који више година успешно спремају силажу луцерке.

У условима сувог ратарења први откос луцерке и травâ је количински најважнији, јер се у односу на годишње приносе добије и 50-60%. У малом броју случајева, на парцелама и код фармера који заливају ливаде и обављају све мере везане за прихрањивање и заштиту од штеточинâ, годишњи приноси зелене масе или сена су знатно већи, а приноси по откосима су равномернији. У таквим случајевима добија се пет, а понекад и шест откоса, док годишња производња сена износи и до 20 т/ха. Овакве ливаде се користе 6-8 година, па и дуже, а све то на крају утиче да су трошкови производње хране (сена) знатно нижи. Насупрот томе, на парцелама где нема заливања, али и других агротехничких мерâ, најчешће се у току вегетације добија три откоса, при чему је удео масе по откосима у годишњем приносу 50-60% : 30-35% : 15-20%, док је годишња производња сена 6-8 т/ха.

Највећи проблем при сушењу првог откоса за сено јесу честе кише у мају месецу, као и висока влажност ваздуха и тла. Осим тога, биљке из првог откоса одликују се грубљим стаблом и мањим учешћем лишћа у укупној биљној маси. У таквој маси, лишће се брже суши у односу на стабло, а пресушено лишће се лако круни и опада, а са њим се губи и најхранљивији део биљке. Наиме, у лишћу луцерке налази се три четвртине садржаја протеинâ, као и највећи део витаминâ и минералâ. Уколико, у међувремену, пада и киша, покошена маса остаје на земљи још дуже, уз испирање најважнијих хранљивих састојака. Свему томе треба додати и чињеницу да дуго задржавање покошене масе на ливади (због неповољних временских приликâ) омета регенерацију биљака, а уколико оне и прорасту кроз откосе, закаснелим сакупљањем сена додатно се оштећују младе биљке.

Због свих набројаних проблема, постоје оправдани разлози да се први откос луцерке конзервишу у форми силаже или сенаже. Осим првог, често се и последњи (јесењи) откос луцерке силира, јер су временски услови у јесењем периоду такође неповољни за спремање сена.

Силирање и сенажирање су процеси конзервисања хранива. Као и у случају спремања сена, и овде је суштина процеса конзервисања стварање неповољних услова за микроорганизме који могу да умање квалитет покошене биљне масе, с тим да у овом случају основни принцип није искључиво смањење садржаја влаге у биљној маси, него и спуштање pH вредности на 3,8-4,2, т.ј. закишељење које свим микроорганизмима, а посебно непожељним, онемогућава даљу активност и размножавање. Ефекат се постиже стварањем анаеробних услова у којима хомоферментативне и хетероферментативне бактерије млечно киселинског врења преводе шећере у млечну киселину. На основу тога је јасно да је успех овог процеса предодређен кроз два фактора, а то су минимални садржај шећера у сувој материји и одсуство ваздуха.

Минимални садржај шећера се обезбеђује кошењем биљне масе у оптималној фази вегетационог циклуса, а анаеробност се постиже сабијањем масе. Да би се маса ефикасније сабила мора претходно да се уситни, а величина одрезака зависи пре свега од ботаничких специфичности.

Маса се сабија гажењем у објектима за силажу, којих има разних врста од наменских и типских до импровизованих, а чак се у новије време користе и пластифициране бале и кобасице. Конкретно примењено решење одређује и висину губитака, која може да се креће у интервалу од 5-20%. Начелно није тешко направити силажу на бази житарица јер садрже доста шећера. Далеко је већи проблем код силирања легуминоза па чак и њихових мешавина са житарицама. Тада је садржај шећера релативно низак, па се између кошења и скупљања, провењавају до садржаја суве материје од око 40%, како би се садржај шећера релативно увећао. Провењавање може да траје од 3-4 сата у условима лепог времена па до 2 дана ако је време неповољно.

Овде су обједињени принципи прављења сена и силаже па се овај поступак врло често назива и сенажирање. Међутим, провењавање врло често није гаранција квалитета, нарочито због чињенице да висок садржај протеина у биљној маси легуминоза делује пуферно у односу на насталу млечну киселину.

Зато се у биљну масу додају извори угљених хидрата, како би бактерије млечно киселинског врења имале већу количину расположивог субстрата. То може да буде прекрупа житарица, суви репин резанац, меласа шећерне репе, сурутка и разне друге сировине. У том случају ефикасност поступка је у тесној вези са квалитетним мешањем материјала за сенажирање.

Врло често су овакви поступци организационо компликовани па се све више у процесу сенажирања, па и силирања, користе тзв. инокуланти. То су лиофилизиране културе бактерија млечно киселинског врења. На тржишту се налазе као хомоферментативне или комбиноване са хетероферментативним бактеријама. У првом случају су значајне само у контексту ефикасности силирања, а у другом случају имају значај и у превенцији кварења код изузимања за исхрану.

Најважнији фактор за производњу квалитетне силаже је садржај суве материје зелене масе. Најквалитетнија силажа од кабастих хранива се добије ако је садржај суве материје од 30 до 35 %. Дозвољавају се и шире границе садржаја суве материје од 25 до 35 %, уколико постоје објективни разлози (недостатак техничких средстава и услова у времену силирања, су лоше временске прилике и сл.). При силирању прекрупљеног влажног зрна или клипа кукуруза, за разлику од кабастих хранива, садржај суве материја треба да је 65 до 75 %.

Количина лако растворљивих шећера у силираном материјалу, који у присуству млечно-киселинских бактерија омогућују квалитетну ферментацију и довољну продукцију млечне киселине (чиме се спречава њено кварење) назива се шећерни минимум. Силирани материјал треба да садржи 6 до 9 % шећера у односу на суву материју. Када се силирају биљке са већим садржајем протеина количина шећера треба да је сразмерно већа. Ако се силирају сувише младе биљке, садржај шећера треба да износи до 15 %, са провењавањем биљака око 7 %. За успешно силирање садржај протеина не би требао да буде изнад 15 % у сувој материји, а однос шећера и протеина испод 0,7.